Prenosimo u celosti govor Miodraga Jovanovića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i jednog od inicijatora Proglasa, sa skupa Proglasa održanog 21. decembra u Gornjem Milanovcu.
O crvima i ljudima
Bio je 18. novembar, sedamnaest dana nakon novosadske tragedije – još uvek nije održana ni prva ProGlasova akcija Zastani Srbijo, a ni prvi fakulteti nisu bili blokirani – kada sam učesnicima jedne posećene tribine na Pravnom fakultetu o statusu sudijskih pomoćnika u današnjoj Srbiji, na vajkanje o tome kako malo šta mogu da urade, rekao da je jedina poruka koju mogu da im uputim misao velikog filozofa Imanuela Kanta: „Kad čovek sebe učini crvom, ne sme se žaliti kad neko stane na njega.“ Imam potrebu da od te izjave započnem i ovo izlaganje.
Ovaj režim, otelotvoren u jednom čoveku, čini baš sve što može da što je moguće veći broj ljudi u Srbiji učini crvima! Radi to tako što ih ubeđuje da im nisu dovoljne kvalifikacije, diplome i stručnost koju poseduju, već im je za obavljanje bilo kog posla potrebna i članska knjižica vladajuće stranke. Radi to tako što privrednike ubeđuje da im je za iole normalno funkcionisanje na tržištu neophodno da budu povezani sa strankom, a investitore da je ulaganje moguće samo u modelu direktne pogodbe sa njima. Onda ih sve zauzvrat nemilice gazi, kroz sistem kapilarnih glasova, odlazaka na mitinge, obaveznih reketa stranci, bugarskih vozova i raznih drugih nečasnih i koruptivnih radnji nedostojnih slobodnog čoveka.
Ostale građane ovaj režim nastoji da učini crvima servirajući im medijski mrak – tako što se čovek koji je otelotvorenje tog režima obraća javnosti doslvno svakoga dana – od 1. januara do 5. decembra, čak 330 puta! – sa preko 100 TV kanala istovremeno, pritom zastrašujući tu istu javnost svim i svačim: od trećeg svetskog rata, preko energetskog kolapsa do hibridnog rata protiv Srbije i atentata na njega samog. Pa tako, onaj koji nije učinjen crvom kupovinom i ucenom, u to biva pretvoren bezočnom spin diktaturom koje se ni Gebels ne bi postideo.
Računao je ovaj režim, otelotvoren u jednom čoveku, da će s mlađom generacijom lako. Oni doduše ne gledaju televiziju i ne čitaju tablodinu štampu, ali su, računao je, apolitični i neskloni javnom delanju. Uz to je procenio da će ih ona poslednja tranša padobran novca s kraja 2023 – 10.000 po srednjoškolcu i 1000 dinara po studentu – lako pretvoriti u još jednu generaciju crva. Kada su posle tragedije u NS, studenti prvi put zastali da bi odali poštu stradalima i postavili pitanje odgovornosti, režim je, za svaki slučaj, pokušao da ih učini crvima šaljući provokatore i batinaše. Na zaprepašćenje režima, taj udarac mu se vratio direktno u lice.
Režimu se desila kičma! Desili su mu se studenti koji ne žele da bitišu kao beskičmenjačka vrsta, već žele da žive uspravno, kao dostojanstveni ljudi! Svakim novim danom, oni kao da šalju još jednu Kantovu poruku: „Nije neophodno da čim živim, živim srećno, ali je neophodno da čim živim, živim časno.“ Niko normalan u ovakvoj Srbiji, nagriženoj korupcijom, bezakonjem, neodgovornošću nosilaca vlasti, ne može biti srećan, ali to ne znači da treba da odustane i od ideala čestitog i časnog života! Na gnusnu insinuaciju da se biju za neke pare koje su dobili od stranaca za rušenje vlasti, studenti su odgovorili odlučnom bukom i negodovanjem ispred Predsedništva i RTSa (usput, nikako da čujemo, koji to tačno stranci sa Zapada finansiraju sve ovo, ako režim ima izričitu ili prećutnu podršku baš svih najvećih zapadnih sila, jer im daje i poklanja resurse ovog naroda da bi se što duže održao na vlasti – Amerikancima hotel na mestu kulturnog dobra, Nemcima litijum, od Francuza kupuju nove rafale, itd.)
U poslednjih desetak dana režimu su se desili i maturanti i srednjoškolci! Izgleda da nije uspeo da ih učini beskičmenjacima sa onih deset hiljadarki od prošle nove godine. Pa je režim, oličen u jednom čoveku, pribegao oprobanom miksu tehnika – od zastrašivanja, putem crvolikih školskih direktora i pokojeg nastavnika koji je, usled vlastitog pristanka na poniženja i nedostojanstvenost, uvrteo sebi u glavu da su to vrline koje treba da ugradi i u nove generacije; preko zlokobnih tvrdnji, putem svojih crvolikih funkcionera, koji uzvikuju da su „deca do 18. godine vlasništvo države!“; pa sve do spinova crvolikih tabloida o političkoj zloupotrebi dece, koja se, da bi efekat bio jači, krsti „političkom pedofilijom“.
Politička sposobnost je deo, šire poslovne sposobnosti, koja je u našem pravu u mnogim pitanjima spuštena ispod punoletstva. Poslovna sposobnost je sposobnost da se izjavama volje proizvode pravne posledice. Preduslov poslovne sposobnosti je, dakle, volja određenog kvaliteta koja se, pretpostavljeno, stiče s određenim uzrastom. Pa hajde da proverimo za šta su sve deca i u kom uzrastu spremna prema važećim propisima Republike Srbije.
U Zakonu o nasleđivanju detetu koje navrši 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje daje se sposobnost da samostalno, bez ičije saglasnosti, raspolaže svojom imovinom putem zaveštanja, dok Zakon o radu propisuje pravo deteta da sa navršenih 15 godina života zasnuje radni odnos, uz pismenu saglasnost roditelja. Isto tako, detetu koje navrši 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje Zakon o zdravstvenoj zaštiti daje pravo da samostalno dâ pristanak na predloženu medicinsku meru. Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj ustanovi propisuje pravo samostalnog davanja pismene saglasnosti na prekid trudnoće svakom licu koje je navršilo 16. godinu života i koje nije potpuno lišeno poslovne sposobnosti. Zakon o ličnoj karti ustanovljava obavezu lica sa navršenih 16 godina da imaju ličnu kartu, a Zakon o udruženjima kaže da maloletno lice sa navršenih 14 godina života može biti osnivač uz izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika. Porodični zakon predviđa: „Sud može, iz opravdanih razloga, dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.“ Posebno je važno što Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica predviđa da deca već sa 14 godina mogu odgovarati za počinjeno krivično delo. Naposletku, Konvencija o pravima deteta, koju je naša zemlja ratifikovala, predviđa u čl. 14 da „države članice poštuju pravo deteta na slobodu mišljenja“, a u čl. 15 da se „priznaju prava deteta na slobodu udruživanja i slobodu mirnog okupljanja.“
Nema, otuda, ničeg sablažnjujućeg u činjenici što srednjoškolci od svojih 16-17 godina, a posebno punoletni maturanti, izražavaju svoju jasnu političku volju da više ne žive u ovom brlogu pravne i političke nekažnjivosti vlastodržaca, koji i nesreće poput one novosadske nastoji da tretira kao višu silu i prirodnu nepogodu. Nije potrebna posebna mentalna zrelost da se shvati koliko je zastrašujuća izjava premijera ove države koji nam poručuje: „pa ne možete da srušite zbog 15 ljudi koji su poginuli. Ni zbog 155, ni zbog 1.555. Ne može Srbija da se zaustavi što smo imali tragediju i da srušimo sopstvenu državu zato što smo izgubili ljudski život.“
Niko, međutim, nema nameru da ruši svoju državu! To što je režim, oličen u jednom čoveku, uvrteo sebi u glavu da je on Srbija, to je njegov mentalni problem, njegova deluzija! Građani, uključujući i srednjoškolce, žele da se izbave iz životinjske farme u koju nas je režim pretvorio i u kojoj su on i njemu bliski jednakiji od ostalih građana. Zato studenti kliču, „Hoćemo pravdu!“. Zato i srednjoškolci poručuju, „mi nismo samo deca, mi smo seme promene!“
ProGlas je u tu i takvu sistemsku promenu Srbije krenuo još prošle godine. I nije od nje odustao. Sada uz sebe ima i partnerske organizacije diljem Srbije okupljene u savez simboličnog naziva S.O.S. – Slobodne organizacije Srbije. Poslednji je to poziv u pomoć koji sami sebi moramo da uputimo ne bismo li Srbiju što pre izbavili iz kandži ovog naopakog režima! ProGlas uz sebe ima i građane, koji su spremnošću da stoje po ciči zimi po gradskim trgovima pokazali da ne žele da budu crvi, već slobodomisleća bića s kičmom! Srbija koja ustaje i uspravlja se jeste Srbija koja ne želi budućnost izgrađenu na krvavim, već na čistim rukama! Siguran sam da smo svakim danom sve bliži takvoj Srbiji!
